Ta­šni­ca je vje­ko­vi­ma bi­la sim­bol ko­ji je išao uz mu­škar­ca, a on­da je po­sta­la ne­ras­ki­di­vi mod­ni de­talj u ži­vo­tu da­ma ši­rom svi­je­ta. Ka­ko ka­žu pri­pad­ni­ce ljep­šeg po­la: „Ta­šni­ce su kao pri­ja­te­lji – ni­ka­da ih ni­je pre­vi­še“. Ta re­če­ni­ca pra­ti­la je pri­ču o na­stan­ku  mo­der­ne  ta­šne, ko­ja je is­pri­ča­na pod svo­dom Be­o­grad­skog mu­ze­ja pri­me­nje umet­no­sti.
Pri­ča ku­sto­sa MPU Dra­gi­nje Ma­ska­re­li i isto­ri­čar­ke umjet­no­sti i di­rek­tor­ke „Ar­tis cen­tra” Ta­ma­re Og­nje­vić bi­la je vi­še od vo­di­ča s mo­tom „Zlat­na ta­šni­ca i dru­ge baj­ke“. Ta ta­šni­ca ko­ja je pr­vi put iz­lo­že­na na je­dan dan pod­sje­ti­la je na vri­je­me car­ske Ru­si­je i na tra­gič­nu sud­bi­nu Ro­ma­no­vih. Bi­la je car­ski dar ru­ske im­pe­ra­tor­ke Ma­ri­je Fjo­do­rov­ne i pred njom za­sta­je dah, jer vra­ća u vri­je­me maj­ke ca­ra Ni­ko­la­ja II, sje­ća na mi­ste­ri­ju oko prin­ce­ze Ana­sta­si­je Ro­ma­nov, tje­ra vas da još jed­nom uđe­te u san­ke ko­je no­še­ne ga­lo­pom ko­nja u ru­skoj no­ći Tol­sto­je­vu Na­ta­šu od­vo­de na pr­vi bal. Pod svod mu­ze­ja ta­šni­ca je sti­gla 1963. go­di­ne, ka­da je ot­ku­plje­na od že­ne ko­ja je tvr­di­la da je unu­ka dvor­ske da­me ca­ri­ce Ma­ri­je Fjo­do­rov­ne. Iden­ti­tet te plem­ki­nje ko­joj je ca­ri­ca na ne­kom ba­lu po­klo­ni­la zlat­nu ta­šni­cu s di­ja­man­ti­ma ni­ka­da ni­je ot­kri­ven. Zna se da je s ru­skom re­vo­lu­ci­jom kao i mno­gi Be­lo­gra­dej­ci po­tra­ži­la uto­či­šte u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ja kra­lja Alek­san­dr I Ka­ra­đor­đe­vi­ća ko­ji je otvo­rio vra­ta svim ru­skim emi­gran­ti­ma. Pre­mi­jer­no i eks­klu­ziv­no iz­lo­že­na tašp­ni­ca je od  18-ka­rat­nog zla­ta, sa okvi­rom ukra­še­nim bri­li­jan­ti­ma i sa­fi­ri­ma. Na­pra­vlje­na je u Ru­si­ji 1912. go­di­ne, a na njoj je apli­ci­ran ru­ski grb. Mi­ste­ri­ja oko ovog sku­po­cje­nog pred­me­ta osta­la je, a jed­nu od enig­mi ko­ju tre­ba ras­ple­sti je šta zna­či plo­či­ca s po­ru­kom „Za­hval­na Ma­ri­ji Fjo­do­ro­voj”. Od po­klo­na maj­ke po­sled­njeg ru­skog ca­ra, ina­če dru­ge ćer­ke dan­skog kra­lja po­zna­tog kao „ta­sta Evro­pe”, po­stav­ka o ta­šni nas vo­di i do na­ših pred­stav­ni­ka pla­ve kr­vi. Naj­sta­ri­ja po­klon ta­šni­ca ko­ja se mo­že vi­dje­ti je­ste ona ko­ju je kralj Mi­lan Obre­no­vić to­kom ne­kog od ba­lo­va po­klo­nio sta­no­vi­toj Te­o­fa­ni­ji Ne­delj­ko­vić. Espo­na­ti svje­do­če da su na­ši vla­da­ri ima­li iste ma­ni­re kao i oni po svi­je­tu, a da je i ta­šni­ca bi­la pred­met za da­ri­va­nje. Ta­ko je da­ri­va­la jed­nu i prin­ce­za Je­le­na Ka­ra­đor­đe­vić, se­stra kra­lja Alek­san­dra I i ćer­ka vo­lje­nog su­ve­re­na či­ka Pe­re Pe­tra I i kra­lji­ce Zor­ke, kne­gi­nje cr­no­gor­ske di­na­sti­je Pe­tro­vić. Ova ta­šna slu­ži­la je da se u nju sklo­ni pri­bor za vez. Za raz­li­ku od one obre­no­vi­ćev­ske u bo­ja­ma pur­pu­ra ka­rak­te­ri­stič­noj za vla­da­ra i s kru­nom te di­na­sti­je, ka­ra­đo­đe­vi­ćev­ska ne­ma gr­ba i osta­lih ozna­ka, već sa­mo sa­ču­va­nu ce­du­lju vla­sni­ce da je dar prin­ce­ze Je­le­ne.
Tu je i ta­šna kao dio jed­nog umjet­nič­kog spek­ta­kla, te­mat­skih umjet­nič­kih re­vi­ja na­stlih u sa­rad­nji je­din­stve­ne Olje Iva­njic­ki i Mod­ne ku­će „Mo­na”, ko­je su iz­ve­de­ne i na sce­ni na­ci­o­nal­nog te­a­tra, ali i pro­pu­to­va­le su svi­je­tom. Na ovoj po­stav­ci su ta­šne iz ko­lek­ci­je „Mo­na”, ko­ja je i pri­ja­telj po­stav­ke, a to su „Car­stvo” i „Nje­goš”. Cr­no­gor­ski vla­di­ka i vla­dar je bio po­ve­zan sa Ru­si­jom, a tu su i pu­to­va­nja u Ita­li­ju. Sto­ga je Olja osmi­sli­la da re­vi­ju po­di­je­li na dva di­je­la – „Dvor­ski bal ru­skog ca­ra” i „Kar­ne­val u Ve­ne­ci­ji”. Za­ni­mlji­vo je i da je to­kom po­stav­ke po­me­nu­to da ka­da je pao re­žim na Fi­li­pi­ni­ma, re­če­no je da je su­pru­ga dik­ta­to­ra Imel­da Mar­kos po­sje­do­va­la ko­lek­ci­ju od oko 2.000 ci­pe­la. Ve­li­ka Olja Iva­njic­ki to je ko­zer­ski pro­ko­men­ta­ri­sa­la: „Pa šta je to stra­šno to­li­ko za ži­vo­ta na­ku­pi sva­ka pro­sječ­na Srp­ki­nja i sve ih pra­ti isti broj ta­šni”.  
M.Nj.